Институт за јавно здравље Србије "Др Милан Јовановић Батут"

Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут" је основан за ниво републике и представља експертску институцију за јавно здравље која даје савет, подршку и смернице за Владу Републике Србије и све заводе за јавно здравље и спроводи независна истраживања о проблемима јавног здравља у Србији. Делатност Института је дефинисана Законом о здравственој заштити који под јавним здрављем подразумева остваривање јавног интереса стварањем услова за очување здравља становништва путем организованих свеобухватних активности друштва усмерених на очување физичког и психичког здравља, односно очување животне средине, као и спречавање настанка фактора ризика за настанак болести и повреда, који се остварује применом здравствених технологија и мерама намењених промоцији здравља, превенцији болести и побољшању квалитета живота. У том смислу, основне области делатности Института су: анализа, планирање и организација здравствене заштите, информатика са биостатистиком, промоција здравља, контрола и превенција болести, хигијена и хумана екологија и микробилогија. Главни задаци Института су: 1. здравствена анализа и планирање које укључује праћење здравља и извештавање о здрављу, планирање здравствених услуга, анализу здравствених ризика у заједници и подршку унапређењу квалитета здравствене заштите; 2. прикупљање података о здрављу и коришћењу здравствене заштите из надлежности националне статистике, одржавање база података о ресурсима система здравствене заштите, обезбеђивање података из популационих истраживања и обезбеђивање здравствених информација за делотворно извештавање о здрављу намењено државним органима и јавности; 3. промоција здравља у заједници, васпитање за здравље и бригу о здрављу осетљивих популационих група и група са посебним потребама; 4. контрола и превенција заразних и незаразних болести и одржавање и унапређење спремности у ванредним ситуацијама; 5. праћење ризика животне средине по здравље становника, контролу здравствене исправности животних намирница, контролу здравствене исправности воде, санитарни надзор и контролу хигијенских стандарда; 6. микробиологија јавног здравља и клиничка микробиологија.

Здравствена заштита путника у међународном саобраћају


Назив услуге

Здравствена заштита путника у међународном саобраћају

Орган задужен за спровођење

Институт за јавно здравље Србије "Др Милан Јовановић Батут"
Др Суботића 5, 11000 Београд

Одељење за превенцију и контролу заразних болести 
Амбуланта за путнике у међународном саобраћају
Телефон: 011/2684 566 лок. 132

Амбуланта за путнике у међународном саобраћају ради сваки дан од понедељка до петка од 8 до 15 часова, где се могу добити  потребне информације и препоруке за безбедно путовање на одредиште на које се путује са аспекта процене ризика од заразних болести и мера заштите које се препоручују/захтевају.

Надзорни орган

Министарство здравља Републике Србије

Опис

Имунизација је најефикаснија и најефективнија мера примарне превенције којом се на најбржи и најјефтинији начин контролишу и превенирају многе заразне болести и зато она представља приоритет у   здравственој заштити.

Како је последњих деценија значајно повећан број путника који одлазе у различите дестинације широм света због посла, студирања, школовања, туристички, намеће се неопходност примене одређених превентивних мера заштите од заразних болести, како ради личне заштите тако и спречавања уношења заразних болести у земље одредишта. 

Према Правилнику о имунизацији и начину заштите лековима (Сл. Гласник РС 11/06) путници у међународном саобраћају се вакцинишу ако путују у земље које захтевају одређену вакцинацију и према епидемиолошким индикацијама, у складу са Међународним здравственим правилником против следећих болести:

1) жуте грознице;
2) менингококног менингитиса;
3) трбушног тифуса;
4) колере;
5) дифтерије;
6) других заразних болести (акутног вирусног хепатитиса Б, беснила, тетануса, малих богиња и др.).


Процена ризика садржи дефинисање ризика од изложености одређеној заразној болести у одређеној дестинацији, сагледавање вакциналног статуса, узраста и здравственог стања, дужину боравка, услове смештаја, рурално/урбано подручје, реакције и алергије на претходно дате вакцине, разлог путовања итд. Препоруке се усклађују са актуелном епидемиолошком ситуацијом  заразних болести по земљама, посебно када су  повод масовна окупљања (нпр. хаџилук, олимпијада, музички догађаји и сл.) и најбоље је доћи 6-8 недеља пре путовања.

Сходно препорукама СЗО и у складу са Међународним здравственим правилником дефинисане су три врсте вакцина за путнике: обавезне, селективне за индивидуалну заштиту и рутинске.

Обавезне су вакцине против жуте грознице (за земље где је болест присутна или за земље које желе да спрече импортовање вируса) и менингококне болести  (коју захтева Саудијска Арабија за ходочаснике у Меку и Медину).

Селективне су вакцине против инфлуенце, хепатитиса А, јапанског енцефалитиса, лајмске болести, менингококног менингитиса, пнеумококне болести, беснила, крпељског енцефалитиса, туберкулозе, трбушног тифуса и жуте грознице.  Ове вакцине се могу препоручити након процене ризика, али нису обавезне и нису услов за улазак у земљу путовања.

Рутинске вакцине су: ОПВ, ХБВ, ММР, ОПВ, ИПВ, Хиб. Развијене земље захтевају од путника који ће дуже боравити у њима податке о вакциналном статусу сходно узрасту од систематских вакцина. Уколико особе немају потпуни вакцинални статус против одређених заразних болести морају се вакцинисати, док се за неке болести тражи серолошко тестирање као провера имуног статуса.   

Жута грозница

Жута грозница је акутно вирусно хеморагично обољење које се преноси убодом зараженог комарца из рода Aedes и Haemogogus. Инфекција вирусом жуте грознице може проузроковати тешку форму болести и смртни исход. Након периода инкубације који траје 3 до 6 дана јавља се повишена температура, бол у мишићима, главобоља, грозница, губитак апетита, мучнина и повраћање.  Код 15% заражених може доћи до крварења из уста, носа и желудца, тешких оштећења јетре и бубрега, а у 20-50% ових случајева болест се завршава  смртним исходом. 

Процењује се да годишње у свету од жуте грознице оболи око 200.000 особа, а умре око 30.000. Број случајева жуте грознице расте последње две деценије због опадања отпорности популације према инфекцији, сече шума, урбанизације, кретања становништва и климатских промена.Обољење се ендемски јавља у тропским областима Африке и Јужне Америке.

Четрдесет пет земаља у ендемским подручјима Африке и Јужне Америке, са преко 900 милиона становника је изложено ризику. Процењује се да је више од половине из 32 афричке земље, а   преостала популација под ризиком се налази у 13 земаља Јужне Америке, са највећим ризиком у Боливији, Бразилу, Колумбији, Еквадору и Перуу. Иако болест никад није пријављена у Азији, регион је под ризиком због услова који су погодни за преношење болести.

Вакцинација је једина сигурна превентивна мера против жуте грознице.

Вакцина је безбедна, високо ефекасна и пружа заштиту за период од 10 година. Вакцином  се обезбеђује довољна заштита после 7 до 10 дана од апликације код 95% вакцинисаних. Ревакцинација се спроводи сваких 10 година у случају поновног одласка у дестинацију за коју је ова вакцина обавезна у складу са препорукама СЗО.

Особе, посебно оне које путују у ендемска подручја Африке и Јужне Америке морају поседовати одговарајућу потврду о вакцинацији, а уколико постоје медицински разлози за невакцинисање онда то мора бити и потврђено од одговарајућих служби у складу са одредбама Међународног здравственог правилника. Особе које немају доказ о вакцинацији, при уласку у земљу могу бити спроведене у карантин  у трајању од 6 дана

Менингококна болест

Менингнокона болест је заразна  болест чији је узрочник бактерија Neisseria meningitidis. Манифестује се најчешће као менингитис, а ређе као менингококна сепса. Период инкубације траје 2-10 дана (период од изложености узрочнику до појаве првих симптома). Болест карактерише нагли почетак са грозницом, високом температуром, јаком главобољом, укоченим вратом, осећајем мучнине, повраћањем, фотофобијом, често и промењеним психичким стањем.

Резервоари су оболеле особе и асимптоматске клицоноше које чине 5-15% популације у ендемским пределима, а развоју болести погодује пад имунитета код деце и млађих одраслих осетљивих особа до којег обично долази током зимских и пролећних месеци. Болест се преноси капљичним путем.

Узрочник болести (менингокок)  је регистрован у целом свету, а заступљеност  менингококне болести највиша је у тзв. "појасу менингитиса" у подсахарској Африци, са честим епидемијама током периода децембар-март. До сада је идентификован велики број група ове бактерије: A, B, C, D X, Y, Z , W 135.  Серогрупа  А доминира у централној Африци, од Сенегала до Етиопије, у Непалу и Индији.Путници који одлазе у поменуте земље су под ризиком од менингококне болести нарочито током суве сезоне или епидемијског јављања.

Ходочашће током хаџилука у Саудијској Арабији је повезано са ризиком од  оболевања од менингококног  менингитиса. Повратаници из овог подручја који нису вакцинисани и њихови контакти често оболевају и узрокују настанак импортованих епидемија.

Вакцинација против менингококне болести  препоручује се свим особама које путују у хиперендемска и ендемска подручја,  нарочито ако ће дуже тамо боравити и остваривати  контакте са локалним становништвом. Вакцинација се препоручује и особама које ће боравити у затвореним колективима (касарнама, колеџима, интернатима, на бродовима).

Вакцинација се спроводи давањем једне дозе, а ревакцинација у размаку не краћем од три године од извршене вакцинације у случају да  постоје индикације. Заштита се постиже након 2 недеље од давања вакцине, код особа старијих од 18 месеци живота.

За особе које путују на годишње ходочашће у Саудијску Арабију у складу са препорукама СЗО захтева се примена квадриваленте менингококне вакцине.

Вирусни хепатитис А

Хепатитис А је акутно запаљење јетре узроковано вирусом хепатитиса А (HAV), које најчешће протиче без компликација и последица. Ово је обољење из групе цревних инфекција које има различит клинички ток, од лаког, благог који траје 1-2 недеље, до тешког онеспособљавајућег, који траје више месеци (што је врло ретко). Тежина болести се повећава са старошћу, али је по правиллу исход опоравак без секвела и ремисија. Смртност је ниска (0,1-0,3%)) али је виша код деце млађе од 5 година и код особа старијих од 50 година (посебно уколико већ имају неко хронично обољење јетре).

Према проценама СЗО у свету се сваке године 10 милиона особа инфицира ХАВ-ом, од којих 1,5 милион развије клинички манифестно обољење.

Људи су једини резервоари HAV. Узрочник се излучује у спољашњу средину столицом инфициране особе и релативно је отпоран на киселине и детерџенте, док га температура виша од 85оC, хлорни препарати и UV зрачење онеспособљавају. Вирус може преживети месецима у свежој и сланој води, па се у свету често региструју епидемије хепатитиса А пренете путем термички необрађених шкољки или других морских плодова. Преношење узрочника се примарно остварује  путем директног или индиректног контакта у условима слабе санитације (водовод и канализација) или пренасељености, односно уношењем узрочника у организам преко руку, хране или воде контаминиране вирусом. Изузетно ретко HAV се може пренети и крвљу, углавном међу интравенским корисницима дроге.

Хепатитис А је распрострањен широм света али су области високог ризика (хиперендемска подручја) Јужна и Cентрална Америка, Азија, Африка и источна Европа.

У превенцији овог обољења користе се опште и специфичне мере. Едукација о значају доследног и адекватног спровођења опште и личне хигијене, посебно прања руку после употребе тоалета и пре припреме хране, затим обезбеђивање хигијенски исправне воде и прописног одлагања отпадних значајно редукују оболевање од хепатитиса А.

Вакцинација је специфична мера превенције овог обољења. Тренутно се у свету користи више лиценцираних вакцина, које су безбедне, високо ефективне и које обезбеђују дуготрајну заштиту.  Постоји у комбинована вакцина против хепатитиса А и хепатитиса Б.

Вирусни хепатитис Б

Вирус хепатитиса Б (HBV) водећи је узрочник акутних запаљења јетре (хепатитиса), али и хроничних обољења јетре, укључујући цирозу. Он је, поред дувана, водећи доказани канцероген одговоран за скоро 80% свих примарних карцинома јетре. 

Процењује се да је трећина светске популације (око 2 милијарде људи) у сваком тренутку заражена овим вирусом, односно да 350 милиона људи живи са хроничном HBV инфекцијом. Према подацима СЗО сваке године у свету умре 600.000 људи и поред доступне високо квалитетне вакцине. И док су неке земље у Африци и Азији (нпр. Кина), затим у сливу реке Амазон и у региону источне и централне Европе високо ендемске, односно где је хронично носилаштво HBV међу одраслим становништвом веће од 8%, у земљама западне Европе и северне Америке мање од 1% популације је хронично инфицирано. 

Путеви преношења су исти као и код HIV-а, узрочника сиде, с тим што је HBV 50 до 100 пута заразнији од HIV-а. Узрочник хепатитиса Б преноси се директним контактом са крвљу заражене особе, што се у данашње време најчешће дешава дељењем прибора међу интравенским наркоманима. Такође, инфекција се преноси у високом проценту и директним контактом са инфицираним гениталним секретом приликом незаштићених сексуалних односа, као и са заражене мајке на дете током порођаја. HBV се може пренети и путем трансфузије непрегледане крви или крвних деривата, а ризик постоји и код употребе неадекватно стерилисаног медицинског прибора и опреме. Због преживљавања вируса у спољашњој средини у трајању од 7 и више дана, до заражавања може доћи и индиректним контактом са контаминираним предметима (нпр. бријач, четкица за зубе, прибор за маникир и педикир, прибор за акупунктуру, тетовирање или пирсинг). 

Акутни хепатитис Б обично траје неколико недеља и манифестује се губитком апетита, умереном фебрилношћу, изразитом слабошћу, мучнином и повраћањем уз присутан свраб коже, и уз напредујућу жуту пребојеност коже и беоњача, као и тамну мокраћу. Жутица је присутна код мање од десетине инфицирне деце и код једне трећине до половине одраслих особа. Изузетно ретко јавља се фулминантни облик болести, који је по свом клиничком току веома тежак и у високом проценту резултује смртним исходом, те захтева хитно болничко лечење.Више од 90% здравих одраслих особа и старије деце која су инфицирана HBV спонтано ће елиминисати вирус унутар 6 месеци, уз следствени развој природног имунитета према овој инфекцији. За разлику од њих, више од 90% деце која су заражена HBV током прве године живота (најчешће преносом инфекције са заражене мајке) имаће акутну инфекцију без икаквих симптома која ће прерасти у хроничну инфекцију. Процењује се да ће свака четврта одрасла особа која је хронични носилац HBV још од дечјег узраста умрети од цирозе или карцинома јетре.

Вакцина против HBV инфекције, као специфична и најделотворнија превентивна мера, примењује се у свету од 1982. године. Већина земаља увела је ову вакцину у националне програме обавезне имунизације све деце у првој години живота. Број потребних доза може да варира, зависно од ризика, али је уобичајена шема вакцинација са три дозе, при чему је препоручени размак између прве и друге дозе месец дана а између прве и треће шест месеци (0,1,6). 

Поред имунизације у превенцији HBV инфекције користе се и опште мере које се односе на обавезно тестирање свих добровољних давалаца крви, ткива и органа, затим трудница у последњем тромесечју трудноће, као и пацијената пре започињања и једанпут годишње током хемодијализе на носилаштво HBsAg, ношење рукавица и остале заштитне опреме приликом рада са потенцијално инфективним материјалом у здравственим, козметичким и другим службама, редовна контрола стерилизације опреме за вишекратну употребу, односно примена једнократног/стерилног прибора за инвазивне процедуре кад год је то могуће, едукација и спровођење програма смањења штете међу ињектирајућим корисницима дрога, употреба кондома при сваком сексуалном односу са непознатим или ризичним партнером и употреба искључиво сопственог  прибора за личну хигијену.

Трбушни тифус

Трбушни тифус је инфекција танког и дебелог црева чији су узрочници  различити серотипови бактерије Sallmonela  typhi. 

Болест се преноси уносом воде и хране контаминиране фецесом заражене особе (било да има симптоме акутне инфекције, или се опоравља од болести, или је хронични носилац заразе без пратећих симптома).

Процењује се да у свету годишње оболи 22 милиона особа, а преко 200.000 умре од трбушног  тифуса.

Ризик од инфекције је велики за путнике који одлазе у јужну Азију (6-30 пута већи ризик у односу на друге дестинације). Такође, ризична подручја су источна и југоисточна Азија, Африка, Кариби, централна и јужна Америка.

Период инкубације износи 6-30 дана, а почетак болести праћен је постепеном појавом умора, повишене температуре, главобоље и губитка апетита.   

Вакцина против тифуса за интрамускуларну примену препоручује се особама старијим од 2 године, најмање 2 недеље пре путовања у случају дужег боравка у зонама виског ризика, а посебно особама у хуманитраним, мировним и војним мисијама.

Како вакцина пружа  у 50-80% заштиту кратког трајања  и ствара лажну сигурност, основ заштите   чине опште мере превенције.

Тетанус

Тетанус је тешко акутно обољење изазвано егзотоксином бактерије Clostridium tetani. Бактерије се у спољашњој средини налазе у облику отпорних спора  које  су  убиквитарне и могу контаминирати сваку рану. Тетаногеним се сматрају ране контаминиране земљом и изметом животиња и човека, повреде главе, дубоке ране, опекотине, повреде са преломом, повреде праћене некрозом ткива, убодне, уједне, устрелне ране итд. 

Од тетануса  оболевају невакцинисане и непотпуно вакцинисане особе. Током 2006. године око 290.000 људи, углавном у Азији, Африци и Јужној Америци, умрло је од тетануса.

Инкубација варира од 3 до 21 дан, а просечно траје 10 дана. Болест почиње болним грчевима мишића најпре лица, а затим врата, трупа и ногу, а могу бити захваћени и мишићи органа за дисање. Болест се завршава смртним исходом код 10-90% оболелих. 

Основна мера превенције је вакцинација. Неопходно је да сви путници пре одласка на пут провере вакцинални статус против тетануса и уколико је потребно употпуне заштиту како би она била адекватна, применом дТ или ТТ вакцине.

Код повређених особа обавезна је хируршка обрада ране, провера вакциналног статуса и  примена одговарајуће антитетанусне заштите.

Маларија

Маларија је обољење узроковано паразитима из рода Plasmodium. Четири врсте маларије могу по симптоматологији да буду толико сличне да није могуће извршити диференцијацију узрочника без лабораторијског испитивања. Поред тога, облици фебрилности у првих неколико дана инфекције слични су раним фазама многих обољења различите етиологије. Најозбиљнија, фалципарум маларија може да се јави у различитим клиничким облицима праћеним фебрилношћу, грозницом, знојењем, кашљем, проливом, респираторним дистресом, главобољом, а могу да прогредирају у жутицу, поремећаје коагулације, шок, инсуфицијенцију бубрега и јетре, акутну енцефалопатију, едем плућа, мозга, кому и смрт. 

Најважније је што пре предузети лечење чак и благих клиничких форми, јер изненада могу да се појаве тешке компликације. Леталитет код нелечене деце и неимуних одраслих особа прелази 10%. Остале врсте маларије у принципу нису опасне по живот, изузев код врло младих и врло старих особа и код оних који већ болују од неких болести или су имунокомпромитовани.

Маларија је најраспрострањенија векторска болест (60° северне и 32° јужне географске ширине, испод 900 м надморске висине). Јавља се ендемски у више од 100 земаља. Процењује се да годишње у свету од маларије умре више од милион људи од којих већину чине деца у Африци. Подручја високе трансмисије маларије су тропска Африка, југозападни Пацифик, обруби шума у Јужној Америци (нпр. Бразил), Југоисточна Азија, Супсахарска Африка и делови Индијског подконтинента.

Маларија се преноси убодом заражене женке комарца из рода Anopheles. Већина врста комараца хране се у сумрак или у току раних ноћних сати због чега је веома важно избегавати боравак у спољњој средини у време њихове највеће активности. Од сумрака до зоре треба носити одећу дугих рукава и ногавица а непокривене делове тела треба мазати репелентима и то што чешће. Осим заштите од убода комараца особе које путују у пределе са маларијом где ће бити експонирани комарцима морају редовно да узимају лекове (погледати упутство за хемиопрофилаксу маларије).

Правна подлога

Правилник о имунизацији и начину заштите лековима (Сл. Гласник РС 11/06)



Коментари

Институт за јавно здравље Србије "Др Милан Јовановић Батут"

http://www.batut.org.rs

Др Суботића 5

+381 11 / 268-45-66

+381 11 / 268-57-35

еАнкете